Ako postoji gradski luksuz koji je istovremeno i osnovno pravo, to je bečka voda. Od 1873. Beč pije planinsku vodu sa Rax–Schneeberg masiva, a od 1910. i iz oblasti Hochschwab. Dve visokovodne magistrale — Hochquellenleitungen I i II — bile su tada čudo inženjerstva, ali i simbol modernizacije grada.
Ono što fascinira i danas jeste da voda do Beča stiže gravitacijom, bez ijedne pumpe. Od izvora do čaše sve ide -na pad, što znači minimalnu potrošnju energije i gotovo nikakvu potrebu za hlorisanjem.
Put od izvora do slavine
Voda kreće iz zaštićenih zona Alpa, prolazi zatvorenim tunelima i akvaduktima kroz šume i doline, prelazi stotine kilometara i stiže u gradske rezervoare — Rosenhügel, Lainz, Neusiedl, Wasserturm Favoriten i druge, te se razgranava ka hiljadama domaćinstava.
Na putu od planine do grada, voda stvara i električnu energiju: male turbine duž trase proizvode struju iz pritiska, tako da bečki vodovod sam sebe delom napaja.
Voda u brojkama:
- Prosečan stanovnik Beča potroši oko 130 litara vode dnevno.
- Godišnje se kroz sistem isporuči više od 130 miliona kubnih metara.
- Samo izvor Kläfferquelle pod Hochschwabom zna da izbaci i do 10.000 litara u sekundi u prolećnim mesecima.
- Grad ima više od 1000 stalnih i sezonski do 1500 javnih česama i rashladnih punktova.
Sve to funkcioniše bez centralnih pumpi i uz minimalnu hemijsku obradu, zahvaljujući izuzetnoj čistoći izvorišta i hermetički zatvorenom sistemu.
Novi projekat: Beč gradi najveći zatvoreni rezervoar pitke vode na svetu
U mestu Neusiedl am Steinfeld, južno od Beča, u toku je izgradnja najvećeg zatvorenog rezervoara pitke vode ikada. Cilj: kapacitet od čak milijardu litara (1.000.000 m³).
Trenutni sistem raspolaže skladištem od oko 600 miliona litara, a do 2028. proširenjem će se dostići 800 miliona, zatim i milijarda litara. Tada će Beč imati ukupno oko 2 milijarde litara vode u svim rezervoarima zajedno.
Zahvaljujući novom rezervoaru, Beč dobija dodatne dane sigurnosti čak i ako neki izvor privremeno stane zbog suše, poplava ili radova. Istovremeno, pritisak u mreži ostaje stabilan i tokom letnjih vrućina, turističkih gužvi ili velikih događaja. Voda se skladišti duboko pod zemljom, bez isparavanja, algi i temperaturnih oscilacija, čime se čuva njen prirodni kvalitet. Celi sistem ostaje energetski autonoman, jer se i dalje oslanja na prirodni pad iz alpskih zona – voda sama dolazi do grada, baš kao i pre 150 godina.
Zanimljivo je da Beč proizvodi struju iz sopstvene vode. Male turbine duž cevovoda koriste prirodni pad i napajaju deo gradske mreže, dok izvori u Alpima dnevno daju i do 860 miliona litara kristalno čiste vode. Trag te istorije čuva Muzej vode u Kaiserbrunnu, gde su izložene originalne cevi iz 19. veka — dokaz da sistem već vek i po funkcioniše bez ijedne pumpe. I danas voda jednostavno teče nizbrdo, kao i prvog dana.
Zašto je ovo važno danas?
Dok mnogi evropski gradovi strahuju od suša i problema sa infrastrukturom, Beč investira unapred. Novi rezervoar u Neusiedlu am Steinfeld znači da grad planira i za 2050te: sigurnu, čistu i održivu vodu za 2 miliona stanovnika.
