Intervju: softverska inženjerka i ljubiteljka putovanja, Nina Bulatović
Nina Bulatović je softverska inženjerka koja se pre osam godina doselila u Beč kako bi pohađala nemački jezik i upisala studije. U razgovoru sa njom saznali smo da nakon izazova integracije u novu sredinu i završetka studija, ona sada uspešno živi i radi u Beču. Bavi se poslom koji voli i posvećena je svom strastvenom hobiju- putovanjima.
Koliko se tvoj život u Austriji razlikuje u odnosu na život u Srbiji?
Preselila sam se u Beč nakon srednje škole, zbog fakulteta, pre skoro 8 godina. Tada mi je ideja studiranja u inostranstvu delovala zanimljivo, ali sam bila, iz sadašnje perspektive, mlada da bih shvatila da je to, do sada, bila najbolja odluka u mom životu. Iako nije uvek lako, a ponekad ni lepo, Beč je sa razlogom proglašavan za najbolji grad za život na svetu i često se podsećam da je privilegija živeti ovde.
Život u Beču i mojoj rodnoj Subotici se mnogo razlikuje – na primer, u Subotici sam odrasla u velikoj porodici. U Beču sa druge strane, živim sama i trebalo je vremena da se naviknem. Prošle jeseni sam imala zdravstveni problem i kretanje mi je bilo ograničeno i živeti sam u takvoj situaciji je zaista bilo izazovno. Ipak, Beč zaista ima toliko toga da ponudi, aerodrom je savršeno povezan sa ostatkom Evrope, ali i sveta i za sasivm povoljne cene se mogu otkriti nove kulture i upoznati nova mesta, čak i za jedan vikend.
Prednosti i mogućnosti studiranja u Beču, izazov učenja stranog jezika, tvoje iskustvo?
Studirala sam softversko inženjerstvo na Tehničkom univerzitetu i u početku je bilo vrlo izazovno. Iako sam pre početka fakulteta pohađala godinu dana kurs jezika i bila ubeđena da sam spremna, skoro nijednu reč nisam razumela kada sam došla na predavanja. Brzina izgovora i različiti dijalekti se ne mogu naučiti na kursu jezika već u praksi.
Moja omiljena anegdota na tu temu je kada sam na vežbama iz matematike prezentovala zadatak na tabli – profesor je uporno govorio da ga nisam dobro uradila, a ja sam svaki put razumela da me je pohvalio i da želi dalje da nastavim da objašnjavam. Na kraju je iznervirano došao i obrisao sunđerom sve sa table. Nemački možda tada nisam dobro razumela, ali taj potez jesam (haha). Jednom kada sam se navikla i bolje naučila jezik, išlo je razumljivo i lakše. Onda sam konačno mogla da shvatim da ja zapravo ništa ne razumem što se materije tiče. Onda je počeo novi krug zagrevanja stolice i tada mi se činilo da kraja nema, često sam se pitala da li sam u stanju da završim fakultet.
Tvoj prvi posao, da li je bilo teško doći do njega?
Prvi studentski posao mi je bio kao tutor na jednom predmetu na fakultetu i radila sam ga jedan semestar, ocenjivala sam domaće od studenata koji su ga pohađali. Iz iskustva, za tutorske pozicije na fakultetu dovoljno je da imate jedinicu (najbolju ocenu) iz tog predmeta i da ih kontaktirate, ukoliko ste zainteresovani – nemate šta izgubiti.
Prvi posao u struci mi je bio i ostao u firmi u kojoj i dan danas radim i tu sam skoro pet godina. Počela sam kao student, praktikant na 20 sati nedeljno i pisala sam skripte u programskim jezicima Python i Java, a danas radim puno radno vreme kao Software System Designer. Kada sam počela da radim, nisam imala vozačku dozvolu – što ne bi bilo ništa čudno, da ne radim u automobilskoj industriji. 🙂 Kolege su, srećom, bile jako ljubazne i objašnjavali mi korak po korak kako funkcioniše auto, a u međuvremenu sam i položila vožnju.
Neke od mogućnosti koje veoma cenim su prilika da se svaki dan nauči nešto novo, mogućnost home office-a, kolektiv mi je super i svi su voljni da pomognu i objasne, a nedavno sam preko posla posetila Indiju, što je meni kao putoholičarki bilo posebno interesantno iskustvo.
Koliko je na tvom poslu zastupljena multikulturalna sredina i šta je to tebi kao pojedincu donelo?
Veoma je zastupljena! Na poslu pričamo engleski, a u timu imamo ljude iz devet različitih zemalja. Posebno mi je zanimljivo da se od svakog ponešto novo može naučiti što se tiče načina rada i komunikacije. Na privatnom polju mi je donela mnogo novih poznanstava i više razumevanja za kulture, koje su drugačije od moje. Nešto, što se meni podrazumeva i skroz mi je logično, možda nije nekome drugom i upravo upoznavanja različitih kultura mi doprinose u lakšim i lepšim međuljudskim odnosima.
S obzirom na to da su tvoj hobi putovanja, koja zemlja u kojoj si bila ti se najviše dopada i najbliža je tvom senzibilitetu, a koju bi izdvojila kao zemlju koju bi trebalo da svako poseti?
Pre svega bih želela da kažem da sam svesna da su putovanja ogromna privilegija i da sam zbog toga još više zahvalna za sva iskustva i mogućnosti, za koje mi se do sada pružila prilika. Od zip-linea na Mauricijusu do vožnje helikopterom u Rio de Žaneiru, nekad moram da se uštinem i uverim sebe da ovo nije san, jer sam kao dete maštala o tome.
Najupečatljivije putovanje će mi uvek ostati srednjoškolska razmena u Rusiji, u gradu Toljati. Grad objektivno nije lep, ali verujem da se takvo iskustvo meni u životu više neće ponoviti. Učili smo ruski, posećivali različite razrede i pričali o mojoj Subotici, upoznali Rusiju van okvira koji se prikazuje u medijima.
Zemlja koja me je najviše iznenadila, možda neočekivan odgovor ali Jermenija. Avio karte su bile povoljne i otišla sam, sa ne baš mnogo predznanja. Veoma bogata istorija, jako ljubazni ljudi, fenomenalna hrana i glavni grad, Jerevan, predstavlja pravi miks tradicionalnog i modernog. Roditelji su rekli da bih trebala da postanem ambasador Jermenije, koliko sam o njoj pričala nakon posete.
Šri Lanka ima ponešto za svačiji ukus – dobre plaže i džunglu, odmaranje i avanturu, a na sve to i neku lepu energiju. U Evropi sam ljubitelj Španije i uvek je preporučujem kao idealnu zemlju za posetiti.
Austrija je izuzetno posećena zemlja i svake godine broji veliki broj turista. Šta misliš o njenom turističkom potencijalu?
Više se oduševljavam prirodom nego arhitekturom i zato obožavam Austriju. Daleko od toga da arhitektura nije impozantna, ali priroda poput ove oko nas se zaista retko sreće. Često govorim da je Austrija skriveni dragulj Evrope i da je mnogo više od poznatih i većih gradova. Priroda je fenomenalna i svake godine izdvojim jedan deo godišnjeg za road-trip po Austriji. Na samo sat vremena od Beča postoje super staze za planinarenje, a regijama od Salzkammergut-a pa zapadnije nema ravnih. Jezera su veoma prijatna za kupanje, a Austrijanci mnogo vole i cene prirodu, tako da se apsolutno nigde ne može videti smeće. Na mene je najveći utisak ostavilo jezero “Steirischer Bodensee”, pored toga, glečer Dachstein i Gosausee (šest km od Hallstatt-a) su mi se baš svideli. U blizini Beča volim Rax i Semmering, kao i dvorac Laxenburg. Velika želja na bucket-listi su mi Inzbruck i Krimml vodopadi.
