„Down Syndrom centar” iz Banja Luke je ustanova koje se bavi integracijom i poboljšaljem života osoba sa Daunovim Sindromom. Prvi program socijalne rehabilitacije i osamostaljivanja pod nazivom „Refleksologijom do poboljšanja kvaliteta života osoba sa DS“, 2016. godine pokrenuli su na Jahorini i tada nastaje za njih veoma bitna parola:
„Ništa nama bez nas “ i još jedna „Od danas pričajmo šta to osobe sa DS mogu, a ne kao do sada, šta to one ne mogu“.
U centru rade dva defektologa i jedan likovni terapeut, refleksoterapeut, psihoterapeut i studenti koji volontiraju. U njihov program socijalne rehabilitacije uvrštene su komplementarne terapije, metode tradicionalne kineske medicine i Ekspresivne Art terapije.
Magazin „Moć reči” potrudio se da sazna koliko su uspešni u različitim aktivnostima kao i šta su njihove želje i snovi za budućnost. U razgovoru sa njima saznali smo, kako im je bilo u poseti grada Beča, te njihove doživljaje i impresije sa Svetosavskog bala.
Da li si bila prvi put u Beču i kako ti se svidelo? Kako si se provela na balu?
Sandra Radinković: Bila sam nekoliko puta u Beču sa našim centrom, jako mi se svidelo na balu, sve je bilo lijepo, sviđa mi se kako su svi lijepo obučeni i kako su plesali.
Ivana Popović: Bili smo u Beču kada je bio naš film, pa smo bili na folkloru, pa smo igrali našu predstavu.
Lazar Jelić: Lijepo mi je bilo sve.
Bojan Grubešić: Sve je bilo lijepo.
Članovi „Down Syndrom centra” bili su počasni gosti bala u Beču, a novčana sredstva prikupljena na balu bila su im donirana u vidu pomoći.
Koliko je značajna pomoć koju je „DS Centar” dobio od „Srpskog centra” iz Beča?
Direktor ustanove i profesor specijalne edukacije i rehabilitacije (refleksolog, psihoterapeut i diplomirani lekar prirodne medicine), Zoran Jelić: Velika je i veoma značajna donacija u iznosu od 20.000 evra. Iskoristit ćemo ih za kupovinu kombija koji će nam mnogo značiti. Ono što je još bitnije od novčane pomoći jeste da je na balu stigma bačena na koljena i da se socijalna distanca u odnosu na osobe sa DS počinje smanjivati velikom brzinom. Osobe sa DS su na balu tretirane kao ljudi pa tek onda kao osobe sa DS. Ostvareni su razni socijalni kontakti. Predrasude i pogrešno natureni stavovi u odnosu na osobe sa DS počele su da se mijenjaju. Preko 2000 ljudi će nakon bala početi pričati o sličnosti osoba sa DS sa ostalim ljudima, a ne kao do sada o različitosti. Ovaj model dobre prakse sa 25. Savabala počet će se prenositi i osobe sa DS će postajati ravnopravni članovi društva.
2017. godine kroz program radnog osposobljavanja, članovi su obučeni za prve ugostiteljske poslove, a dve godine kasnije Centar je formirano „Prvu školu glume za osobe sa DS” i njihova čuvena predstava „Mali princ“ je obišla zemlje regiona i prikazivala se na međunarodnim festivalima.
Da li voliš da glumiš? Kako se osećaš kada nastupaš pred publikom?
Kristijan Zeljković: Jako sam srećan što sam glumac, puno mi to znači, aplauz od puno ljudi i ja sam radostan.
Vladimir Ritan: Volim glumiti, volim putovati, srećan sam što sam glumac, a kada publika plješće ja sam baš srećan.
Aleksandra Lakić: Najviše volim glumiti, svi me vide, čestitaju, lijepo mi je, baš volim što onda putujem.
Aleksandar Knežević: Fino mi je kada me gledaju, ja volim biti glumac a najviše kada mi čestitaju i tapšu.
Članovi centra na planini Jahorini beru samoniklo lekovito bilje koje prerađuju u biljne tinkture, ulja, čajeve, medne pripravke kao i lekovita vina. Otvorili su i prvu školu fudbala za devojke sa Daunovim sindromom, školu atletike, a u februaru 2021. godine se prijavljuju na Svetski gastronomski festival u Moskvi, gde šest osoba predstavlja Republiku Srpsku i osvaja prvo mesto, zlatnu medalju, što predstavlja bitan korak i veliki stepen inkluzije.
Zaista je impresivno koliko aktivnosti imate u centru. Na različitim poljima postižete značajne rezultate, koja je tvoja omiljena aktivnost i zbog čega?
Radomir Bojić: Ja sam kuvar, volim raditi u kuhinji, najviše volim praviti meso i kolače.
Ivana Popović: Ja sam sobarica, volim peglati i praviti čajeve.
Kristijan Zeljković: Ja sam konobar volim to da radim, volim kada dobijem pare.
Sandra Radinković: Ja volim kada beremo trave i voće, volim kada pravimo ulja i tinkture, volim sunce.
Centar se intenzivno bavi širenjem informacija i podizanjem svesti o osobama sa Daunovim Sindromom i učestvovali su na osam međunarodnih konferencija u kojima su učestvovale organizacije iz Srbije, Crne Gore, Rusije, Češke kao i zemalja EU.
Izvor fotografija: Arhiva DSC BL
Koliko je bitno i imperativ širiti informacije i podizati svest ljudi kada su osobe sa DS u pitanju?
Zoran Jelić: Daunov Sindrom nije bolest, to je stanje koje čovjek nosi tokom života. Kao što svi ljudi nisu isti, tako su i osobe sa DS različite, neke mogu više, neke manje, neke su motorično sposobnije, neke nisu. Ne možete generalizovati za sve da ne mogu, samo zato što neke od njih slabije mogu. Svima treba dati šansu, podsticati ih na proizvodnju emocija, time jačaju svoje samopouzdanje i spremni su za preskakanje prepreka koje im mi kao društvo naturamo.
Veoma je važno širiti stvarno stanje, da su to na prvi pogled različite osobe od nas, ali samo na taj prvi pogled, kasnije uviđate te velike sličnosti, iste potrebe, zaljubljivanje i slično. O seksualnosti osoba sa DS imamo samo zabranu i ništa više, a znamo da zabrane nikome dobro nisu donijele, razgraničimo oprez od zabrane. Zabrane traju samo onoliko dok su zabranjivači tu, poslije dolazimo u iskušenje i dolazi do zloupotrebe. Upravo to radi program socijalne rehabilitacije. Inkluzivna obrazovanja su uveliko doprinjela do poboljšanja. Zato je veoma važna socijalna inkluzija koju naš centar sprovodi, evo dobar primjer je Savabal- on je sada bio i inkluzivni bal.
Na Jahorini su otvorili prvi međunarodni Književni klub osoba sa DS, a u pripremi je izdanje prve knjige poezije „Djeca Sunca”. U martu 2020. godine zbog pandemije prešli su na onlajn rad, te je neprilika za njih postala prilika i mogućnost. Njihova inicijativa i želja se proširila na sve kontinente i osobe sa DS iz celog sveta povezane su online radionicama.
Koliko je za tebe važno da se povežeš sa drugarima iz celog sveta? I koja je tvoja želja za budućnost, šta bi voleo/la da radiš?
Sandra Radinković: Ja volim kada putujem i upoznajem drugare, ja sam u Solunu našla momka Spirosa (smeh) volim ga (smeh) i jedva čekam da ponovo idem u Grčku. Ja bih voljela da budem pjevačica.
Ivana Popović: Ja volim Beč, volim da učim njemački jezik, volim drugare iz Beča, voljela bih da studiram u Njemačkoj.
Aleksandar Knežević: Ja volim da putujem, da upoznajem nove drugare, volim kada smo bili u Poljskoj, pa su svi gledali naš film i našu predstavu. Volim da budem kuvar i da učim kako kuvaju u drugim zemljama.
Kristijan Zeljković: Volim kada pričamo druge jezike, kada budem sa drugim drugarima, volio bih da budem fudbaler i glumac.
U njihovim dramskim terapijama aktivno učestvuju afirmisani glumci i pevači. Formirali su muzički bend koji je gostovao u Igalu, Beogradu, Sarajevu i Pragu, Solunu, Beču, Szczecin (Poljska). Kao zajednički veliki antistigmatski projekat DSC iz Banja Luke i RTRS-a, nastao je dugometražni dokumentarni film „Neki novi Brodvej“ koji prikazuje rad i život osoba sa DS i njihovu borbu protiv stigme. Film je do sada nagrađivan u Australiji, Norveškoj, Hrvatskoj i BiH, a govori upravo o instituciji DSC, te čitav svet ima priliku da ih upozna.
Zoran Jelić: Koliko je važno i značajno za osobe sa DS da postanu deo jedne celine?
Zoran Jelić: Osobe sa DS su obole od jedne najsloženije bolesti, a to je – osjećaj odbačenosti, kako one tako i porodica, ali porodicu vremenom prođe. Taj osjećaj odbačenosti dijeli se u dve grupe. Prva traje do tridesete godine starosti, do tada osobe sa DS odbacuju sve one koje njih odbacuju, počinju biti agresivni prema svim tim ljudima. Drugi dio je poslije tridesete, složeniji i opasniji jer tada osobe sa DS počinju odbacivati sebe, sprovoditi samoagresiju i veoma teško ih je rehabilitovati, najčešće u ovoj drugoj grupi završavaju na psihijatriji pod terapijom i tu je kraj za njihov društveni život.
Smisao života je da budete društveno aktivni i društveno korisni, da druge činite srećnim i dobrim i onda vam se to sve vraća u životu, činiti dobro drugima znači da će se i vama vratiti dobro. Čovjek je društveno biće i treba da se osamljuje, samopreispituje, znati ko je, šta može, šta ne može- da bi to što ne može vježbao kako bi mogao. Važno je griješiti jer tako znate da ste radili.
Osobe sa DS vrlo rijetko imaju priliku da griješe jer i ne rade, tj. ne dozvoljava im se da rade. Velika prepreka u njihovim životima jesu roditelji, ne zato što su loši ili što ne znaju, već zato što na početku žele svoju djecu da zaštite, a kasnije ih prezaštite i tako oni postaju društveno nevidljivi.
Zato je veoma važno biti društveno vidljiv jer time zajednica dobija stvarne podatke o vama i mogu puno toga da doprinesu. Još jedan problem je neobraćanje u skladu sa njihovom životnom dobi, odrasli se tretiraju da su djeca a oni to nisu. Kod osoba sa DS, njihov altruizam nije kao kod nas, pomješan sa egoizmom, oni vam pomognu i momentalno zaborave na to.
IMAM OSJEĆAJ DA SU OSOBE SA DS IZ DOBA KADA JE NA PLANETI VLADALA LJUBAV. UČEĆI NJIH, JA NAUČIH OD NJIH. OVAJ SVIJET NIJE LOŠ SAMO OD LOŠIH LJUDI, VEĆ I OD ONIH DOBRIH, KOJI NE PREDUZIMAJU NIŠTA.
